МИРКО ЂУРИЋ, ЗАМЈЕНИК ГРАДОНАЧЕЛНИКА ТРЕБИЊА Говор на дан ослобођења Требиња у Првом свјетском рату 13 .новембра 2018.
МИРКО ЂУРИЋ, ЗАМЈЕНИК ГРАДОНАЧЕЛНИКА ТРЕБИЊА
Говор на дан ослобођења Требиња у првом свјетском рату
Даме и господо,
Часни оци СПЦ,
Поштовани одборници Градске скупштине,
Драги гости,
Са посебним задовољством желим да вам саопштим да су данас међу нама,син генерала Богдана Ковача, представници Уружења родитеља дјеце и омладине са посебним потребама „Сунце нам је заједничко“ и господин Бранислав Шпуран, добитници највећих признања Града Требиња за 2018. годину.
Молим вас да их посебно поздравимо.
Ови људи, својим присуством, увеличали су ову нашу данашњу свечану сједницу.
Подсјећам вас да је Александар Вучић, предсједник Републике Србије постао почасни грађанин Требиња и да ћемо ово високо признање уручити његовом изасланику кога очекујемо вечерас у Требињу.
Ову свечану сједницу одржавамо сјећајући се дана када је труба 14. пука Тимочке дивизије Српске војске разбила тишину подно Леотара, и народу обзнанила да је слобода стигла и да је вишедеценијски терор постао прошлост.
Народ је све упамтио, али до данас, још увијек све нисмо сабрали на једно мјесто. Рачунам да је то процес и да ћемо на ову стогодишњицу Великог рата доћи до нових спознаја како да, његујући културу сјећања, вјечности предамо све што је забиљежено у јавном простору или у породичним хроникама, а на било који начин тиче се догађаја 1914 – 1918. година.
Корак у том правцу, и то веома важан корак, био је и јучерашњи научни скуп: „Ослобођење Требиња у Првом свјетском рату“, који смо прошле године, на данашњи дан, обећали а ове године одржали.
Чули смо да сва историјска грађа још увијек није обједињена и да још имамо извора који нису научно обрађени. Ово говорим зато што је све до недавно било и дилема око основних података везаних за јединице које су учествовале у ослободилачким операцијама на релацији Требиње-Дубровник.
Послије ослободилачке трубе, када су јединице 14. Тимочке дивизије распоређене по граду, главном улицом, уз поздрав команданту, промарширале и том приликом добили аплаузе и овације, какве се никада до тада нису чуле на обалама Требишњице.
То је, наравно, био поздрав слободи, то је био поздрав српској круни, српском оружју и великој жртви наше браће у матици, али и израз поштовања према свим и војним и цивилним жртвама, чија ће се имена наћи и у дивизијским хроникама и на вратима костурнице у Подгљивљу у Клобучкој капели, а и у хроникама каква је она протојереја и пароха требињског, Владимира Поповића.
Свима онима који нису дочекали да чују ехо оне дивизијске трубе, данас смо дужни да одамо част па вас молим да то и учинимо минутом ћутања:
Нека им је вјечна слава и хвала.
Даме и господо,
Након Принциповог пуцња 1914., у Требињу су никла вјешала. Ништа ново за тадашњег властодршца, јер историја нове цивилизоване европејске тортуре започиње много раније, још 80-тих година 19-ог вијека, када је аустроугарска солдатеска истестирала сав свој злочиначки репертоар на цивилима широм Херцеговине.
Није било човјека који се није могао сматрати метом. Свако је био означен и сваком се могло десити да увече легне а да не осване.
Кад то кажем, мислим и на жене и на дјецу.
Шкрипа вјешала из 1914. била је само ехо тих раних догађаја који су се почели одвијати када је српски народ одбио да на ноге навуче аустријску цокулу, а на главу стави хазбуршку капу.
За оне који би да поново пишу историју Великог рата и да оптуже Србију да је метак у Сарајеву кренуо из Београда и да јединог кривца за, до тада највећи свјетски пожар, не треба тражити по бијелом свијету него на ушћу Саве у Дунав, понудићу нешто аутентичне грађе, не тражећи њихову захвалност.
Године 1914. забиљежио је наш парох Владо Поповић, објешено је у Требињу 77 Срба и двије Српкиње.
Кривицу им није требало доказивати, она им је „лежала“ и просто се подразумијевала.
Гајо Гудељ, тежак из Покрајчића, подигнут је на вјешала зато што је давао „сигнале“ Црногорцима. Узалуд је пред пријеким судом објашњавао да је чувао реквирирану стоку и да је свако грло, ако пропадне морао платити сам. Тако је ноћу, обилазећи стоку са свијећом у руци, сам себи потписао смртну пресуду.
С Радом Вучковићем, тежаком из Богојевић села, душманин је имао много проблема.
Није очекивао да ће Вучковић и везаних руку направити „вербални деликт“. Зато, прво су га изболи бајонетима, а затим објесили. На њихову жалост бајонети нису убили Радову посљедњу реченицу, која му је прешла преко зуба, а она је гласила „Није ми жао што умирем, али ми је жао што не дочеках да видим гдје ће бити мргањи“.
Визионарски, са омчом око врата Раде Вучковић, зубачки тежак, предвидио је пропаст не само аустријске царевине него и кројење нових граница у до тада непознатим дужинама, јер су у Великом рату са мапе свијета нестала четири царства: аустроугарско, руско, отоманско и њемачко.
Да се само Принцип није огријешио о тзв. универзална права и слободе, писцима нове историје, подастирем нови занимљив доказ: огријешио се и Благоје Лиздек, тежак из Удрежња који је у кафани Шћепа Самбраила, да ли уз неку капљицу више, рекао „на мени је униформа аустријска али у мојим грудима српско срце куца. Ја нећу ићи на границу, да пуцам на свога брата!“ Више ни једна ријеч није била потребна.
Аустријски солдат Благоје Лиздек објешен је на његову крсну славу – на Светог Архангела Михаила.
Тако су пролазили мушкарци, али и жене!
Аница Вукаловић из Богојевић села, крајем 1914., згучила је у рубац нешто ситних пара и дошла у некакву пивницу на Зубцима, да купи неке ситнице. Како је међу царским крунама било и црногорских перпера трговац је Аници скренуо пажњу да тај новац више не вриједи, на шта му је она рекла: „Хвала Богу дако ваљадне!“ Толико је било довољно за пријеки суд. Међутим, проблем је био што је Аница приликом ислеђивања била толико измучена да није могла ни доћи до вјешала. Али, ћесарски војници били су довитљиви: довукли су је до вјешала и подигли у ваздух. Да ли је умрла на земљи или под гредом, никад се неће сазнати.
И Цвијета Пажин из Краја на Зубцима много би могла да каже писцима нове историје Великог рата, а поготово онима који се стално држе универзалних слобода.
У том слободарском кодексу, коме поријекло не знам, ваљда је негдје писало - ако се деси неки велики слом, ако царевина негдје напукне, ако у туђе руке падне неки „Пшемисл“, нико не смије гласа пустити, нико не смије запјевати, ни свештеник пред олтаром ни чобаница под грмом.
Аница није знала за тај „пропис“ па је, док је преко девет гора и девет мора, „Пшемисл“ падао, она пјевала своје обичне, чобанске пјесме, чувајући краву. Она није знала, али знао је шумар који је све то доставио пријеком суду. И Аница се фебруара 1916. нашла на вјешалима.
Са пензионисаним црногорским капетаном Петром Радоманом и суд и одред за егзекуцију у Требињу имао је посебан проблем. Докази су били на „мјесту“, судија је знао да је капетан, са чашом у десној руци, поздравио црногорску војску када је сишла у Ластву.
Међутим, капетан Радоман није се дао смрти или просто није знао да умре.
Висио је на вјешалима жив. Висио је дуго. Висио је непријатно и за очи егзекутора, и зато је официр, са сабљом за појасом, поставио стељачки вод пред вјешала и наредио да се пуца плотуном у објешеног.
У то вријеме родитељи нису знали за универзалне слободе и за европејску уљудбу, па о тим „важним“ стварима, наравно, појма нису имала ни дјеца. Међу њима није била изузетак ни Симана Лојовић, дјевојчица од 11 година, која је због „увреде“ Величанства четири мјесеца провела у затвору.
Након првих жртава до 1916. објешено је још 130 Срба. Уз то, патили су и страдали бројни таоци.
Започеле су интернације. За мало мање од двије године, опустјело је 40 требињских села. Историчари кажу да је тада расељена 941 породица, а с обзиром на њихову тадашњу бројност, број расељених био је заиста велики и износио је више хиљада, да ли три, пет или десет, ни данас, на жалост и на срамоту, не знамо.
Они који су напуштали своје домове изгледали су јадно и безнадно.
„Од хране и робе“, записао је Владимир Поповић, „смјело се понијети само онолико колико се могло на раменима. Неки дио ових изгнаника нашао је себи скровиште код својих пријатеља и познаника у унутрашњости среза, а остали су смјештени у Љубушком срезу, већином око Чапљине и оближњих јој села“.
Са нарочитом тенденцијом смјештани су у она села око Чапљине, „како би их овдје покосила маларија, која је у овој околини зацарила“, тврдио је Поповић.
Оно што је забиљежено и данас се памти. Од 14. до 27. августа 1914., само на Зубцима на кућном прагу, убијено је 29 мушкараца, углавном домаћина.
Та црна статистика вишеструко ће се разгранати широм требињског среза, а највише на подручју која су гравитирала Црној Гори. Па је тако само у селу Оровац, што по логорима, што од метка, што од глади, страдала половина становништва. Од 250 убијених већина су била жене и дјеца.
Након стравичних убистава кренула је сурова реквизиција.
Најприје је реквирирана ситна стока коју су збијали у градске зидине, а исту је требало хранити, а у граду је то било немогуће и стока је почела скапавати. „Ипак, записао је Владимир Поповић, међу властодршцима нашао се неко паметнији и предложио да се стока пусти у градске башче и паркове. Стока је заиста пуштена у башче и паркове, који су за само неколико сати постали права пустош.“
Од народа, тих дана царска рука је отела 30 000 оваца и коза, и преко 2000 грла крупне стоке. Уз то реквирирано је и 46 црквених звона. Да ли је и то био прилог за каснија разматрања о питањима духовних слобода, данас није више ни толико важно, али значајно је да се за вријеме рата и на локалном нивоу оперисало својеврсним, новоизмишљеним, тржишним законима.
То је ишло, отприлике, овако. Свим производима са села била је прописана веома ниска цијена, тако да се трговина претворила у отимачину. Сељак је био присиљен да жито прода по цијени од 50 хелера за килограм , а када би то исто жито сељак куповао коштало је много, много више, чак 4-6 круна. Зато није ни чудо што је убрзо у Херцеговини завладала глад о којој наш парох биљежи...
„Глад је из дана у дан све више и јаче стезала и као мора притискала наш народ. Глад, не само да је куцала на врата, него су јој била, широм отворена од сваке куће. У дане ове страшне глади, народ се хранио са кљеновом кором, разним корјењем и травом. Хранећи се хљебом од кљенове коре организам је слабио, а поједини дијелови тијела отицали. Посљедица овога била је смрт, а умирало се у најтежим мукама“.
Уз све ово Беч је расписао и ратни зајам. Наравно, требао је да буде добровољан, ваљда како би се уклапао у концепт универзалних права и слобода, али код нас је то ишло овако.
Тежак Васо Врећа уписао је рекордну цифру од 60 000 круна у злату, за узврат, држава му је гарантовала да га неће регрутовати.
Тако, да би сачувао своју слободу Васо је на царски конто пребацио сав свој новац крваво зарађен у Америци.
Занимљиво је да је кампању око уписа зајма предводио злогласни судија МЕС, до тада познат само по вјешалима.
Још један аспект, кад је о слободама ријеч, не би смио бити заборављен.
Они који се нису уклапали у царске регуле, интернирани су у логоре. Неки су били у Араду, неки у Шопроњу, а неки, много ближе, у Добоју, који је однио бројне животе, само у шталама, у којима су се раније лијечији обољели коњи, у потпуној исцрпљености душу је испустило на стотине Требињаца, међу којима велики број дјеце.
Наши људи су животе губили и на поприштима широм Европе. Неки су се већ 1914. и 1915. нашли у Српској или Црногорској војсци, а током рата из свијета је пристигло 350 добровољаца који су се на разним мјестима прихватили оружја.
Даме и господо,
Ово су ствари које се не могу прећутати. Не желим да из овога, што је речено, извлачимо неке нове политичке закључке или да мијењамо своје позиције у односу на друге. Много времена је прошло. Сву су имали и шансу и прилику да саберу и оцијене своја искуства и оно што се десило. Као и други европљани, то смо урадили и ми. И у школске уџбенике ушао је закључак да је узрок Првог свјетског рата нова империјална подјела свијета, а не никакав пуцањ у Сарајеву.
Међутим, данас смо присиљени да реагујемо, јер много је оних који сав негативни салдо Великог рата хоће да пребаце на српски народ.
Ми наше одговоре имамо, али уз њих имамо и питања за писце те нове историје.
То питање гласи: Може ли за рат бити одговоран народ чија војска није прекорачила ни једну граничну црту, а дочекала је судбину да напусти своју земљу, да године проведе под туђим небом, и да се онда, са својим европским савезницима, врати у домовину.
Сви знамо коју и какву је голготу прошао српски војник. Колико је крви протекло од Кајмакчалана до Београда, колико се родитеља никад својој дјеци није вратило. И статистички, жртва српског народа 1914 – 1918., тешко је мјерљива и схватљива.
То кажем и зато, јер и даље се вјешто оперише са оним што чини европску културну и народну баштину, али се у тај миље тешко уклапа оно што се догађало у тим крвавим годинама, када су се велики европски народи суочили са својим, до тада непознатим лицем и способношћу да се другима наноси несрећа и зло.
Питам се само да ли писци нове историје заправо желе да избришу то непријатно искуство с почетка 20. вијека и да оцрњујући друге нашминкају своје претке, свој историјски лик и своје историјско биће.
Што се нас тиче штампаћемо нове уџбенике, посебно оне из домена природних наука, оне о АЈ-ТИ технологијама, а ако будемо писали нове уџбенике историје у њима ће бити још више мјеста за зла и страхоте које смо отрпјели и преживјели.
Завршавам ову свечану бесједу ријечју велике захвалности ослободиоцима који су дошли под српском заставом и који су нам, у вјечни посјед и баштину, оставили златни дар – слободу.
Хвала вам на пажњи.
На фотографији у Требињу на дан ослобођења требиња у Првом свјетском рату
Горан Киковић, потпредсједник СО Беране и Мирко Ђурић, замјеник градоначелника Требиња